Пошто је наређено да се тера све по прописима, одлазим на лице места.
У сеоце где живи Паскал.
Мост је висећи, ширине тек да се мимоиђу два човека, са овде-онде поиспадалим даскама.
На сред моста стоји црвени „Москвич”, година производње 1975., у очајном стању. Представница Европске комисије све види сопственим очима.
– Ово су ваша кола? – пита иследник.
Мештанин, звани „Пиле”, мрзовољно клима главом.
Кола се, заједно са мостом, љуљају од ветра. Иследник, погледајући на представницу Европске комисије, почиње саслушање.
– Госпођа ће да документује све што је овде, како би утврдила да ли се нарушавају људска права окривљеног приликом саслушања – каже иследник, а затим се окреће притвореном и наређује:
– Говори, бре!
– Ама… Најпре смо, ја и братанац, попили по четири ракије – почиње притвореник. – После смо попили још четири…
– Значи, осам?
– И три боце вина – додаје саслушавани. – Онако, с ногу…
– Тако – записује иследник. – После?
– После смо с једним из Берковице попили још три литра ракије, први пут, и три литра – други пут. Са две киле џина.
Представница Европске комисије задржава дах.
– У оближњој крчми? – пита иследник.
– У оближњој крчми – потврђује „Пиле”.
– Тако. И?
– И са двадесетак пива – додаје „Пиле”. – Вина је било седам-осам флаша, не више. Али, белог.
– Па, он је попио најмање шест литара алкохола! – упада ужаснута госпођа. – Можда и седам!!!
– Мање-више! – прецизира иследник. – Али, бело се не рачуна.
– Ово је апсолутно немогуће! – говори госпођа из Комисије. –Према медицини, он би требало да је мртав!
– Он не чита медицинску литературу – објашњава јој иследник. – Не може да је чита.
Госпођа је заћутала.
„Пиле” је кротак човечуљак, склања се и мраву, заједно са оделом има око четрдесет кила, и јако је стидљив.
Он обара главу, и хтео би у земљу да пропадне.
– И? – наставља иследник. – Шта сте радили затим?
– Попели смо се у кола…
Госпођа не може да верује.
– Попели сте се, – каже иследник, – али, зашто сте дошли на мост? Он је за пешаке!
– Мало је ближе – одговара притвореник. – Други мост је на три километра…
– Али, мост је ужи од ширине кола! – каже иследник. – И ти ниси могао да пређеш отуда… Покидао би ужад!
– Прошао сам, – каже притвореник, – али, на средини моста сам заспао. И без намере сам пао у реку.
– Пао си у реку?! – грмну иследник. – Добро. И?
– И, заспао сам. То јест, уопште се нисам пробудио…
– Ама, како може да се спава у реци?! Да ниси ти шкољка?
– Нисам – каже притворени. – Ја нисам знао да спавам у реци. Братанац ми је рекао. И то тек сутра. Кад су ме пробудили.
– Он је спавао целу ноћ, на осамдесет сантиметара дубине?! –пита с неверицом европска представница.
– Река је сад плитка – каже притвореник. – На пролеће има два метра.
– Па, то је иреално! – категорички каже госпођа – То не може да се деси… Чак ни у сну!
– Иреалност, госпођо – каже јој иследник. – У нашим крајевима има неке особености. То јест, то је чиста реалност. Чак и више него што треба.
И настави саслушање, строго се држећи људских права осумњиченог.
Превео М. Тасић