Петров испи своју јутарњу кафу, пољуби жену и крену ка излазу. Одлазио jе на посао.
Код врата се заустави, поче да се пипа по џеповима, провери и џеп мантила…
– Шта тражиш? – упита га жена.
– Ама нема ми мишљења! – рече Петров, настављајући да претура по џеповима. Где ли сам га само гурнуо?
– А шта је то тамо, у другом џепу? – рече жена паказујући прстом.
– Цепна марамица – рече Петров. – Где ли сам само гурнуо то своје мишљење?
Он претури све џепове, прегледа и ручну торбу, баци поглед и на чивилук. Узалуд.
– Нема га – рече он. – Да ли ти знаш где је?
– Нисам га видела – климну одречно главом жена. – Не вићам га већ не знам колико времена… Де, потражи, потражи поново.
Петров претури поново све џепове, али не нађе ништа.
– Чекај! – набра жена чело. – Последњи пут си га носио прошле године, у јануару, кад сте усвајали годишњи план. Где си га после тога ставио?
– Нисам га носио – рече Петров. – Нисам га узимао. Нисам ваљда био луд да идем на дискусију о годишњим плановима са својим мишљењем.
– Добро, де – рече Петрова. – Чини ми се да си га имао при себи последњи пут кад су вас оно звали у министарство, сећам се да си га и тада тако тражио…
– Ни говора – узврати Петров. – Нико не иде у министарство са својим мишљењем. Довољна је сагласност. Није таква пракса – да идеш у министарство са сопственим мишљењем. Према томе, нисам га ни тада дирао.
– Па, онда, где може бити? – поново ће жена. – Не може тек тако да ишчезне, било је ту негде…
– Било је, било – рече Петров – али сада га нема.
– Ето ти белаја – рече жена. – Куд се деде то пусто мишљење?
Она се замисли, покушавајући да се присети куда јој је муж све ишао у последње време, и да ли је носио своје мишљење са собом…
– Слушај – рече она. – Сетила сам се. Узимао си га кад сте отпуштали оног Симонова кога је прогонио генерални директор због неких тамо реформи, због неких говора… Зар се не сећаш?
– Сећам се – рече Петров – врло добро се сећам, али нисам га ни тада користио. Тада се тражило да подржимо одлуку, није се тражило наше мишљење…
Жена оде до ормана и отвори га.
– Да није поред чланске карте? – рече. – Зар га ниси држао са документима?
– Држао сам га – сложи се Петров. – Али једном сам га извадио и где сам га после тога оставио – не сећам се…
– Зашто ти је толико потребно – рече Петрова, пошто погледа и међу документима и ни тамо га не нађе. – Шта ти је сад мишљење пало на памет? Зар не идеш на посао? Кажи да си га заборавио код куће…
– Добро, де, а шта ћемо ако сам га изгубио? – упита Петров.
– Врло важно – одговори жена. – Шта ће ти. Још боље је без њега!
– Ама, не може, ипак, да се живи без свога мишљења – рече Петров. – Затражиће ми га негде, биће обавезно. Има и таквих случајева.
– Ех! – рече жена. – Добро ми живимо и овако.
– Ипак, ипак – рече Петров – да ми је да знам где је, не може ипак овако. Није исправно.
Жена поче поново да претура по орману, потражи и по оделима…
– Ево га – рече она. – Оставио си га у старом зимском капуту који ниси облачио већ две године…
– Их, бре! – сети се Петров – путовао сам некуд претпрошле зиме и отада заборавио на њега…
– Али ја сам капут слала на хемијско чишћење – рече Петрова. – Дај да видим да се мишљењу нешто није десило.
Она погледа одовуд-одонуд, истресе прашину и пружи га мужу.
– Ништа му није било – рече жена. – Као ново је.
– Па да – добаци Петров. – Како не би било ново, кад готово да није ни употребљавано.
– Имао си среће – рече жена. – Таман сам се спремала да однесем капут на таван, пошто више не носиш тај…
– Па имам нови – рече Петров. – Кожни…
– Други пут стављај своје мишљење на неко видније место – рече жена. – У неку кутију, с документима, или у штедну књижицу, тамо ће бити најсигурније, ти о њој водиш бригу.
– Тамо ћу да га ставим – рече Петров. – Иначе ћу га опет загубити.
Стави најзад, своје мишљење у новчаник, пољуби жену у чело и изађе.